Ali kako ćemo znati da li je uvođenje obrazovanja na daljinu uspešno? Nažalost smo u našem okruženju poslednjih godina primetili zabrinjavajući zaostatak visokog školstva na tom području. Visokoškolske ustanove po pravilu nisu imale formirane strategije, upotreba informacione tehnologije nije menjala pedagoške pristupe i procese, više je bila usmerena ka racionalizaciji sprovođenja obrazovanja, i bilo je mnogo skepticizma. Uvođenje obrazovanja na daljinu je više puta bilo prepušteno entuzijazmu visokoškolskih profesora pojedinačno. Višegodišnji zaostatak za razvijenijim državama i neizrađeni standardi kvaliteta obrazovanja na daljinu u visokom školstvu su nas odveli pogrešnim putem u slepu ulicu.
Epidemija koronavirusa je pokrenula iznenadni preokret: naime, studijski proces gotovo preko noći više nije bilo moguće izvoditi u učionicama. Iznenada se o obrazovanju na daljinu u visokom školstvu mnogo govori, nema više negativnih prizvuka ovog načina studija, na takav ili drugačiji način ga izvode skoro sve visokoškolske ustanove. A iznenadni prelazak iz tradicionalnog načina podučavanja u različita izvođenja obrazovanja na daljinu ima i svoje zamke. Iako smo svi svesni da je u pitanju brza reakcija na neuporedivu situaciju, moramo biti pažljivi kako taj eksperiment u visokom školstvu teče, pratiti izvođenje, sakupljati podatke, i brižljivo ih analizirati.
Da li klasično izvođenje studija možemo da nadomestimo izvođenjem u virtuelnom okruženju?
Praksa kaže – da, i to veoma uspešno. A za to moramo dobro poznavati model klasičnog visokoškolskog obrazovanja, i promišljeno i dublje oceniti, šta i kako možemo da nadomestimo digitalnim tehnologijama i drugačijim pedagoškim pristupima.
Svakako postoje teme i sadržaji, za koje nije potrebno mnogo personalizacije i interakcije, kako bi ih studenti usvojili, a odvijaju se u obliku predavanja u predavaonicama. Za takve sadržaje znamo kako da zamislimo prenos u virtuelni prostor. Možemo da snimimo, na primer, multimedijalnu prezentaciju, koju studenti mogu da pogledaju u vreme i sa mesta po sopstvenom izboru. Za takve prezentacije postoje brojni, i sa vidika profesorovog korišćenja, prilično jednostavni alati. Transformacija takvih predavanja u virtuelni prostor, u pedagoškom smislu neće ništa izgubiti, i prilično je jednostavna za izvođenje.
Ako bi studenti koristili različite internet izvore, visokoškolski profesori bi mogli pomoću tehnologije i maštovitih pedagoških pristupa više vremena posvetiti interakciji, kolaborativnom učenju, zajedničkom kreiranju novog znanja, grupnim seminarskim i projektnim zadacima, na istraživački zasnovanom podučavanju, mentorstvu i rešavanju problema.
Ali kako preći na takav model? Kako omogućiti različite vrste interakcije: interakciju sa nastavnim okruženjem, interakciju sa gradivima, interakciju između profesora, studenata i mentora?
Šta je potrebno visokoškolskim profesorima, da bi uspešno plovili vodama obrazovanja na daljinu?
Na klasičnim predavanjima profesor ima ispred sebe studente, i može da prati njihovo razumevanje. Student može da postavlja pitanja.
Kako to uključiti u virtuelno okruženje? Šta je još potrebno razviti? Profesor pre izvođenja mora da razmisliti gde se mogu javiti nerazumevanje ili nejasnoće. Da li u virtuelnim predavanjima upotrebljavati još neke alate koji podstiču komuniciranje i interakciju, i koje?
Pre samo nekoliko nedelja su se sa studentima susretali u učionicama, koristili table, pripremali PowerPoint prezentacije. Danas podučavaju od kuće, prilagođavaju predmete studijama na daljinu kako najbolje znaju i umeju, pripremaju uputstva studentima, pre izvođenja razmišljaju gde mogu da se pojave nerazumevanje ili nejasnoće kod studenata, razmišljaju koje internet izvore će ponuditi studentima, i u tome su često sami.
Profesori su u ovo vreme stavljeni pred izazove izvođenja obrazovanja na daljinu.
S obzirom na to da se epidemija ne zaustavlja, tako studenti kolokvijume kao i konačne ispite polažu iz udobnosti doma, i samim tim je proveravanje i ocenjivanje znanja za profesore veliki izazov. Koje alate upotrebiti, kako sprečiti varanje, kako kreirati pitanja?
Podsticanje profesora, da je ocenjivanje neophodno uskladiti sa ciljevima predmeta, je pri internet ocenjivanju i te kako na mestu, jer se pristupi i načini ocenjivanja moraju radikalno prilagoditi.
Obrazovanje na daljinu u visokom školstvu zahteva dodatnu podršku profesoru iz visokoškolske didaktike za podučavanje na daljinu, kako proveravati i ocenjivati na daljinu, kako upotrebljavati tehnologiju za podsticanje interakcije, saradnje među studentima, ukratko, kako transformirati predmete.
I podrška studentima?
Nemojmo zaboraviti na studente. I za studente se sve menja. Umesto predavanja prema rasporedu se sada nižu virtuelni susreti i poruke profesora, šta očekuju da student obavi.
Grupe studenata u učionicama deluju motivacijski, podsticajno i ponekad i takmičarski, jer je obrazovanje društveni proces. Ukoliko pri izvođenju obrazovanja na daljinu nema dovoljno komuniciranja i interakcije između profesora i studenata, može se u isti mah dogoditi da studenti razviju osećaj socijalne usamljenosti, osećaj da ne pripadaju grupi studenata.
Česta zamka je i predviđanje, da studenti vladaju svom potrebnom tehnologijom za studiranje na daljinu. Ne, studentima su potrebna uputstva za korišćenje osnovnih alata za uspešne studije.
Isto tako studenti često imaju poteškoće sa održavanjem fokusa i pažnje. Ukoliko ne organizuju vreme temeljno, rade više stvari istovremeno – dok su samo jednim uhom prisutni na internet predavanju, proveravaju još i elektronsku poštu, skoče na čet sa prijateljima, pretražuju po internetu. Organizacija vremena je neophodna u obrazovanju na daljinu, a još važnija je i razvijenost kompetencije: kako učiti na daljinu.
Dakle, studentima je pri obrazovanju na daljinu potrebna podrška - pedagoški, organizaciono, tehnički i administrativno. Svi moramo biti svesni toga da će samo sa celokupnom podrškom obrazovanje na daljinu biti uspešno.
Tehnologije i infrastruktura za obrazovanje na daljinu
Za obrazovanje na daljinu su potrebne primerene tehnologije i odgovarajuća infrastruktura. (Ne)produktivnost širokopojasnosti smo nedavno već iskusili na svojoj koži. U sopstvenom manjku iskustava sa informacionim tehnologijama za obrazovanje na daljinu, zamka može biti i preterana želja za uvođenjem baš svakog alata, koji nađemo na internetu.
Moramo biti oprezni i osetljivi na digitalni raskorak i nejednakost. Svi studenti, na primer, nemaju najsavremenije prenosne računare i mobilne uređaje.
Takođe ne smemo da zanemarimo i važna pitanja informacione sigurnosti.
Da li je visokoškolsko obrazovanje zrelo za inovacije i promene?
U nizu visokoškolskih ustanova je u toku eksperiment obrazovanja na daljinu sa metodom pokušaja i grešaka, koji će dati određene odgovore. Zadatak svih je da taj eksperiment temeljno pratimo i analiziramo, da nakon završetka tog perioda razgovaramo i pogledamo kako se visokoškolsko učenje i podučavanje menja.
Svakako je činjenica, da je klasično visokoškolsko obrazovanje potrebno inovirati, da je područje visokoškolskog obrazovanja zrelo za promene, i da je potrebno promeniti i naš način razmišljanja. Način na koji ćemo uvođenje obrazovanja na daljinu posmatrati, proveravati i razumeti odgovore na promene, biće ključan pri uvođenju obrazovanja na daljinu u budućnosti. Taj eksperiment će definitivno obogatiti dijalog između države i visokoškolskih ustanova.
Da li je bolje, da se studenti ponovo vrate u predavaonice kada se kriza umiri, i da nastave kao da se ništa nije dogodilo? Ili će ipak ovaj eksperiment biti osnova, da ćemo tražiti bolje, savremenije mogućnosti i konačno formirati strategiju uvođenja obrazovanja na daljinu u visoko školstvo, uzimajući u obzir sve dileme i zamke?
Obrazovanje na daljinu naime već dugo nije više stvar tehnologije i opreme, već načina mišljenja.
