Uz sve poteškoće, koje beležimo od nastupanja pandemije, početkom 2020. pa nadalje, pokazalo se i to, da su preduzeća uz odgovarajuću državnu pomoć, sposobna da održe investicije, proizvodnju i zaposlenost, više nego što su to očekivali instituti i banke, koji se bave ekonomskim prognozama.
Sa ratom u Ukrajini su prognoze postale još rizičnije, jer imamo dosta područja, u kojima su rizici srednjoročni, pa čak i dugoročni. Iako je pitanje koliko preduzeća imaju ideja i energije za prilagođavanje, rizici se u velikoj meri odnose na slabu otpornost privreda u razvoju, koje mnogo teže od nas podnose probleme sa snabdevanjem, a još više su izložena smanjenju zaliha hrane, i npr. đubriva.
Takva očekivanja bi u budućnosti mogla da smanje trenutni optimizam u potrošnji domaćinstava, a mogla bi dovesti i do zastoja u njihovim investicijama. Ipak, ne smemo da zaboravimo, da smo već od pojave pandemije bili svedoci neslućenih promena svih vrsta tehnologija. Zapravo je pandemijski šok samo povećao brzinu tih promena, a ništa drugačije nije ni sa ratom u Ukrajini.
Svakako, države samo razmišljaju kako da spreče negativne učinke šokova na privredu, a domaćinstva se oslanjaju na nešto drugo. Najmanje ćemo zavisiti od neočekivanih događaja, ako ulažemo u znanje. Pored opšteg pristupa informacijama, u prvom planu će biti pre svega fleksibilnost i opšte kompetencije – naime, za održavanje svog položaja na tržištu rada će se boriti i drugi, i razlika će biti upravo u dve pomenute karakteristike znanja.