Adolescencija je vreme promena, istraživanja i razvoja, ali je za mnoge tinejdžere takođe period velikih izazova. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (2024), jedan od sedam adolescenata uzrasta između 10 i 19 godina ima neku mentalnu teškoću. Među srednjoškolcima je 36,7% doživljavalo uporne osećaje tuge ili beznađa, a u Evropi ima trećina mladih starih od 15 do 19 godina mentalne težave. Ovi problemi predstavljaju 15% globalnog opterećenja bolestima u ovoj starosnoj grupi, što jasno pokazuje ozbiljnost problematike. Međutim, izazovi mentalnog zdravlja nisu ravnomerno raspoređeni. Istraživanja dosledno pokazuju da tinejdžeri iz nižeg socioekonomskog okruženja (porodice s nižim prihodima, nižim obrazovanjem ili manjom zaposlenosnom sigurnošću) imaju veći rizik za pojavu problema mentalnog zdravlja.
Socioekonomski status obično se meri obrazovanjem, prihodima i veličinom porodice, ali smo u našem istraživanju pokušali obuhvatiti širu sliku svakodnevnog okruženja adolescenata. Pored klasičnih pokazatelja uključili smo i faktore koji značajno oblikuju svakodnevni život tinejdžera, kao što su kvalitet stanovanja, odnosi s roditeljima, osećaj prihvaćenosti među vršnjacima, seksualna orijentacija i vrlo konkretni aspekti svakodnevnog komfora, poput pristupa sopstvenom računaru i dovoljno ličnog prostora kod kuće. Ovi elementi snažno utiču na osećaj sigurnosti, autonomije i pripadnosti adolescenata i omogućavaju nam celovitiji uvid u njihova iskustva i moguće izvore stresa ili podrške.
ERASMUS+ projekat BE-WELL, koji je bio namenjen jačanju mentalnog zdravlja i dobrobiti srednjoškolaca kroz primenu pozitivno-psiholoških intervencija, realizovan je u tri partnerske države: Španiji, Hrvatskoj i Sloveniji. U nastavku predstavljamo deo podataka prikupljenih u Sloveniji. Istraživanje među slovenačkim srednjoškolcima na izabranoj srednjoj školi sprovedeno je u proleće 2025. U istraživanju je učestvovalo 276 učenika iz sva četiri razreda. Učenici su ispunjavali online upitnike koji su merili pokazatelje uskraćenosti, dobrobiti i mentalnog zdravlja, uključujući anksioznost i depresivnost. Zatim smo primenili statističku metodu klasterske analize kako bismo grupisali učenike sa sličnim životnim okolnostima i izazovima, na osnovu proširenog niza pokazatelja socijalne uskraćenosti.
Iz analize su se izdvojile tri jasno definisane grupe. Prva grupa, koja obuhvata oko 38% uzorka, uključuje privilegovane učenike. Oni su uglavnom izveštavali o podržavajućim porodičnim odnosima, dobrom kvalitetu stanovanja i malom broju finansijskih briga. Druga grupa, oko 28% uzorka, predstavlja visokorizične učenike. Oni su se suočavali sa najozbiljnijim izazovima: finansijskim opterećenjima, nižim kvalitetom stanovanja, nižim obrazovanjem roditelja, ograničenim ličnim prostorom i pristupom tehnologiji, i većim udelom učenika netradicionalne seksualne orijentacije. Treća grupa, oko 34% uzorka, obuhvata umereno uskraćene učenike, koji su se suočavali sa određenim finansijskim teškoćama i problemima u međuljudskim odnosima, ali u manjoj meri nego visokorizična grupa.
Rezultati su bili jasni. Učenici iz uskraćenih grupa izveštavali su o nižim nivoima dobrobiti i višim nivoima anksioznosti i depresivnosti u poređenju sa svojim vršnjacima. Rezultati pokazuju da uskraćene učenike ne možemo tretirati kao homogenu grupu. Visokorizični učenici, koji su se suočavali s najtežim i najčešćim izazovima, pokazivali su najveću potrebu za psihološkom podrškom.
Škole i donosioci odluka često tretiraju uskraćene učenike kao jednu jedinstvenu grupu, oslanjajući se isključivo na tradicionalne pokazatelje, poput prihoda ili obrazovanja roditelja. Naše istraživanje pokazuje da su izazovi ovih učenika mnogo raznovrsniji i višeslojni te da je potrebno uzeti u obzir širi spektar pokazatelja. To znači i da univerzalna rešenja verovatno neće biti efikasna. Umesto toga, intervencije moraju biti pažljivo prilagođene specifičnim potrebama svake grupe. Za učenike sa najvišim rizicima najefikasniji mogu biti programi koji jačaju samopoštovanje, samoprihvatanje i emocionalnu otpornost, dok učenicima sa umerenim izazovima mogu najviše koristiti treninzi emocionalne regulacije i upravljanja stresom.
Naše istraživanje bilo je ograničeno na jednu srednju školu u Sloveniji i stoga se nalazi ne mogu automatski generalizovati na sve adolescente. Ipak, rezultati naglašavaju potrebu za nijansiranijim pristupom mentalnom zdravlju mladih. Ako želimo poboljšati dobrobit učenika, moramo gledati dalje od jednostavnih oznaka poput „nizak socioekonomski status“ i prepoznati jedinstvene izazove pojedinih grupa učenika. Samo tako možemo oblikovati intervencije koje zaista deluju i omogućavaju svakom adolescentu najbolje uslove za uspeh i razvoj.
